Istre više nema, a kad će ne znamo.

   

„Šta je riblje ulje?
Jeste, ukusno je, samo ja to više neću da pijem.“

~ Olovka piše srcem

 

— Halo?

— A be ti be, hronični, će idemo sutra u bioskop?

— Desibe, sretoh Macu danas slučajno, ’tedo nazovem. ’Ste svi došli, šta gledamo, koji bioskop?

— Skoro svi. Hobita. Ide mi se u bioskop, a i da se ispričamo. Istra.

— Kad je projekcija?

— Valjda na pola čuke, od 19:30 k’o i uvek.

— Kol’ko je karta?

— Ko te pita, o’š ideš il’ jok?

— A’e.

— Zovem te sutra ranije, da ne kasniš po običaju.

— Znaš da nikad ne kasnim, osim kada ne dođem na vreme.

Šta sam zadnje gledao u Istri, Vrelinu? Da je Rodrigez imao De Nira i Paćina na raspolaganju… Ali i ova je bila ok. Stradanje Isusovo? Ne… To je bio Park! Identitetda! Plakat me naterao da se ukopam pred njim, buljismo u njega Milena M. i ja k’o očarani, bukvalno utrčasmo unutra na projekciju koja samo što nije počela. Film naravno nije zaostajao za istim, naprotiv.

Od Konja ka Istri idemo Pobedinom, lagano, imamo pola sata do projekcije koja ipak počinje u 19:00, trućajući godinu i više nerazmenjenih utisaka. Poneki kiseli osmeh se smenjuje pravim, kojih je srećom ipak više.

Stižemo pred čuveni bioskop Istra, dolby-surround, 3D, Festove premijere, 48-mo časovni filmski maratoni, najbolji u gradu a i šire od vremena, nikad filmovi B produkcije, karte za Otimače i Amadeus se čekale od Higije po četiri u vrsti, šest projekcija dnevno — dva meseca…

Nema gužve, raja upriličena ko za Grand operu, fensi bundice, ful šminka, štikle trospratnice, momci za ženidbu i kartonske kofe za kokice – mož’ vola da napojiš iz njih. Predvorje nalik na miks poslovne zgrade i WC-a neke diskoteke, negde gde se hekla a bogami i čita. Ogledala smeštena na pogrešnim mestima blistaju, maska preko radijatora od perforiranog lima sa zvezdicama i mesecom, obojena antracit ferro-micaceo, raskoš, u glavi slika s početka 50 nijansi sive (osećam da neću dobiti posao). Vrata koja vode ka sali za projekciju liče na vrata magacina ’de stoje metle i sl. Gde su nestala ona kroz koja je mogla da prođe Fap mašina  — je valjda misao koja jedino mene progoni.

— Evo ti karta — reče mi Neško i prenu me iz misli.

Smaug

Gutam knedlu gledajući isečak nalik kasa-blok računu iz neke gvožđare, na kome jedino uspevam da primetim: Smaugova pustosenja, a u glavi mi zvoni; poklonjenom konju se u zube ne gleda. Primetim na kraju i da je bioskop Vilin Grad u Obrenovicevoj, tako dakle sada zovu Pobedinu.

Otvaraju se ona vrata i na njima nas dočekuje devojče ko da živi tu obučena, sa kartonskom kutijom u rukama, a na kutiji piše: „Marbo“. Kud svi Turci tu i mali Mujo, brknem i uzmem par naočara na kojima samo što ne piše — ako niste poneli maramice da ih obrišete, žao mi je. Dakle 3D. Od vrata se skreće desno, pa levo u salu.

Sala? Ispred mene pukne pogled na duboku i neprirodno usku prostoriju, poput autobusa, na čijem je početku svod bezmalo nad glavom, a zatim se, u sledeće dve trećine, pogled gubi do plafona visokog k’o što je bog rek’o da treba. Pod s jedva primetnim nagibom, redovi kojima se prilazi zdesna uredno obeleženi, a brojevi sedišta naravno na zadnjoj strani, da onaj iza vas zna gde ste seli. Razvrćem se, otvor kabine za projekciju je iznad samih glava gde su nekada bile lože, a na otvoru nešto nalik blind staklu, te odmah odustah da se požalim na preglasan ton u potpuno neakustičnom tunelu, gde je i stereo zvuk nedostižan. Zidovi i svod u (Valsetin ili Sabulador) antracit boji, moderno. Ne uspevam da zapazim mere protivpožarne zaštite. Sednem, i shvatim da je zahvaljujući ravnom podu, neko, otprilike moje visine, dva reda ispred mene previsok da išta vidim. Zavalim se u drugo, ipak anatomski pristojno sedište, koje je kao i ostala presvučeno džak platnom crne boje – nalik jeftinim kancelarijskim stolicama, sa dodatkom za limenku ili već u PVC naslonu za ruke i shvatim da gledam u plafon. Platno je negde dole, tražim položaj.

Počinje film, ton je čini mi se još glasniji i shvatam da nisam morao da mob prebacim na silent jer po svoj prilici neću osetiti ni vibraciju. Stavljam naočare spreman da se prepustim 3D užitku sa velikog platna, garant je bolje nego u kućnoj varijanti.

Iskaču slova negde na polovini sale po dubini i pitam se uz osmeh da li ih oni u prvim redovima vide. Razmišljam da prokomentarišem glasno ne bi li izazvao poneki osmeh ali se ustručavam, ne znam zašto. Uspevam da registrujem najmanje četiri plana, četiri providna lejera u potpunom nesaglasju različite oštrine, od kojih mozak vrišti u pokušaju da ih sklopi u celinu te nemam pojma šta sam u prvim minutima odgledao. U čeonom režnju počinje blagi bol pa skidam naočare, ali trik ne uspeva, čitanje je jednak napor. Papirna maramica na nedominantnom oku spasava stvar, slika deluje normalno, dubina i rastojanja među objektima postaju realna, a smetnja što gledam kao kiklop je podnošljiva. Ostajem uskraćen za čari 3D tehnologije ali ne žalim, žalim što kako film odmiče ponovo shvatam da je bolje ne čitati pa gledati, obrnuto je besmisleno, osim ako nisi reditelj i/ili scenarista. Razvučena radnja — čiji je fokus na nebitnim detaljima i obilje haos kinematografije ostavljaju me ravnodušnim, jer nisam ljubitelj iste. Ako pak neko jeste, nek ne žali novca ni vremena. Ipak, čak ni Piter Džekson ne uspeva da magiju Hobita uništi te mi želja da napustim projekciju nije dominantna.

Najednom, čujem lupanje na vratima sa desne strane, tik do mene, i u neprirodnoj buci iz zvučnika uspevam da razaznam: „Ne mogu da otvorim vrata, pustite me unutra molim vas“. Ustajem, rasklimatanom polugom otvaram vrata i vidim preplašenu devojčicu, koja je, setih se, neki minut ranije verovatno izašla do WC-a. Kaže mi: „Hvala, odavde se vrata ne mogu otvoriti“. Potpuno šokiran, nekako izustih: „Hajde, upadaj!“ Ono što nije pošlo za rukom Piteru Džeksonu, uspelo je arhitekti/ci.

Kraj filma dočekah sa olakšanjem, iako se, priznajem ipak neočekivano, a nalik na maratonske TV serije završio na mestu koje će vas naterati da pogledate nastavak, ako se uopšte i budete sećali da ste ga gledali.

Što sam ovo pisao? Vrag bi ga znao, valjda je došlo vreme da Pobedinu zovem Obrenovićevom, a bioskop Istru — Vilin Grad. Elem, onde gde je bio bioskop Istra sada je nešto što nosi naziv Vilin Grad, ma šta predstavljalo i ma koju svrhu imalo. Nazivati ga bioskopom Istra, ali ne zarad tog nečeg — iz čega sam prepun nepotrebnih utisaka izašao — je potpuno neumesno.

Advertisements

2 comments

  1. cimni me na info@konkretno.co.rs ili me adduj na obi van na fb-u…

    Like

    • Već smo frendovi na FB.u, ima link na gravataru ;). Danima me zeza WP pa ne mogu da upadnem da sredim blog i postavim link.

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s