Više od igre

Leka Bankrot

Ne volim fudbal izuzev engleske lige koju s vremena na vreme pratih, ali i to je već davno prošlo vreme. Što se domaćeg tiče, nikada mi nije predstavljao nikakvu draž i samo sam jednom bio na utakmici; Radnički – Partizan. Pa i tada, kao navijač Partizana sam bio sa navijačima Radničkog, na „njihovoj“ tribini, i moje se navijanje svodilo na cinično podbadanje mojih drugara „Meraklija“ što su oni jednako uzvraćali, svi zajedno se cerekajući poput likova iz Ćopićevih romana. Netrpeljivost ka domaćem fudbalu je naročito počela otkad je, postojanju istog, jedina svrha finansiranje paravojnih klero-fašističkih organizacija, koje neki, iz meni potpuno neobjašnjivih razloga i dalje zovu navijači.

Iako veoma nameran da zaboravim, iz potisnutih sećanja mi se u frejmovima – kao izgubljeni delovi slagalice, vratilo sećanje na 12. 03. ’90-te. Mima, Ljusi i danas već odavno pokojni Braca „Tajson“, u vidno pijanom stanju ali sa osmehom od $1.000.000 mi prilaze uz horsko graktanje: „Gde si brate. Hajde s nama u Zagreb, idemo da bijemo Hrvate.“ Potpuno zabezeknut i apsolutno nespreman da shvatim, da se to troje ljudi za samo par meseci nakon „dešavanja naroda“ toliko promenilo da ih zapravo uopšte ne poznajem, je imalo za posledicu da sam samo uspeo da procedim: „ma nosite se bre u pičku lepu materinu“.

Sutrašnje dešavanje, utakmica na koju su moji drugari otišli je, kako će se kasnije ispostaviti, bila istorijska. I danas mi je potpuno neshvatljivo, kako se je jedna generacija, koja je po mraku – čim se završi epizoda čuvene serije istrčavala na „poljanče“ da igra fudbal, izmetnula u generaciju ogrezlih fašista, homofoba, ksenofoba, mizantropa i rasista, dobrovoljaca koja uz urlik učestvuje u bezdušnom rušenju sopstvene stvarnosti. Ista ona generacija, koja je uz tu igru i tu seriju, učena anti-fašizmu, ravnopravnosti i slozi, požrtvovanju, altruizmu i humanosti. Ista ona generacija, koja po drugi put, ovoga puta na fudbalskoj utakmici, cepa nečiju zastavu. Ista ona generacija, koja će, u sutrašnjem danu koji je uveliko počeo dok ovo pišem, opet u potpunoj suprotnosti sa serijom, stati na pogrešnu stranu.

Da, sutra, tj. danas, u Beogradu će, Srbija lupiti šamar Evropi i svetu, onoj Evropi i onom svetu koji su zajedno stali u borbu protiv fašizma, sada već daleke ’41. Srbija će danas pljunuti i na tu svoju anti-fašističku istoriju na koju s pravom može biti ponosna, bez obzira na deo profašističkih snaga odanih tadašnjem režimu i nacističkom Rajhu. Pljunuće iz sve snage, nedvosmisleno, birajući da od praznika pobede nad fašizmom, isti pretvori u paradu posvećenu diktatoru bacajući mu se pred noge, ponizno, ali kezeći se ostatku sveta.
Slika koja će obići svet može izgledati dvojako; građani će Beograda zažmuriti nad tim, ostavši zamandaljeni iza svojih zatvorenih prozora i spuštenih roletni, pustih balkona i terasa, potpuno nemi, ili će, nadam se, poput Danila Živića, iskazati protest, makar širom otvorivši prozore sa cvećem na njima i terasama.

Nadam se ovom drugom, jer, u suprotnom, plašim se ostvariće se predviđanje Leke Bankrota.

Advertisements

One comment

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: